O ALIJI… I PLANDIŠTU

Sve tamo do kasne mladosti, u životima nam je bio važan jedan lik, kojem smo znali samo ime. I ozbiljno smo ga priželjkivali. Bio je to lik Alije Sirotanovića, najpoznatijeg rudara bivše Jugoslavije.
U vreme sukoba Tita i Staljina, Alija je u jednoj smeni rudnika Breza, prebacio normu za 250 odsto i iskopao 158 tona uglja, čime je potukao dotadašnji rekord sovjetskog rudara Alekseja Stahanova. Koliko je to bilo važno u vreme socijalističke propagande, vidimo se po tome što se jedan veliki grad u Rusiji i dan-danas zove Stahanov. A naš Alija ga „na lopatu“ razbio. Tito je bio oduševljen.
U znak zahvalnosti, njegov lik našao se na novčanici od 1.000 dinara, popularnoj „Sirotanovićki“. Kada bi vam tetka ili strina, u ono vreme, za rođendan dala „soma“, izvrnuli biste se u nesvest.
Postojao je samo jedan štos. Na novčanici uopšte nije bio lik Alije Sirotanovića, kako je cela zemlja verovala. Onako težački namrgođen, zboran i zabrinut, nije baš bio maneken, čije bi lice pokazalo svu blagodat života u komunizmu. Ali je zato reporter „Borbe“, praveći članak u železari Zenica, naleteo na jednog takvog. Arif Heralić je imao krupne oči, širok osmeh i držanje „mačo“ tipa, usred onih peći za topljenje rude.
Tako smo čitav život na „sirotanovićki“ zapravo gledali lik Arifa Heralića. Sve se sklopilo. Alija je imao dobru priču. A Arif je bio lepši. U detalje tipa „ko je ko“ i nije bilo pametno previše se petljati. „Drugovi“ su o tome vodili računa.
Kasnije su obrisali jednu nulu, pa je legendarni udarnik (za kojeg se vezivala izmišljena anegdota, da je od Tita kao jedinu nagradu, tražio „veću lopatu“) završio na novčanici od 10 dinara. Usput, sudbina je htela da se neposredno pred raspad bivše SFRJ, romantizovani lik Alije Sirotanovića, zaista nađe na novčanici od 20.000 dinara. Ali avaj! Ante Marković ju je brzo ukinuo a odmah zatim Alija je 1990. umro.
Ove priče setio sam se jednog popodneva dok sam prolazio kroz Plandište. Lepota je u oku posmatrača. I za mene, Plandište ima „ono nešto“. Svakako ima dušu. Ali Bog mu je dao da, kao ptiče u dečjim rukama, bude stisnuto, između Zrenjanina i jedva 20 kilometara udaljenog Vršca. Šta mu, k’o Aliji vredi, što ima priču, kad su Zrenjanin i Vršac lepši. I oni su ti koji se slikaju.
Evo, recite, al stvarno pošteno, šta znate o Plandištu? Pretpostavljam, odgovor će biti; Paaa, nalazi se u Banatu. Iiii… mislim da je negde blizu rumunske granice“. I to je sve.
A zapravo, dok sam je čitao, meni je istorija Plandišta ličila na jedan fini vezeni stolnjak. Ne znaš da li da u njega samo gledaš, ili da ga prvo malo uzmeš u ruke i nežno prevučeš dlan. To je Vojvodina koju volim!
Lako je voleti Palić, Novi Sad i Sombor. Naučimo da volimo Kovin, Mali Iđoš, Novu Crnju… Plandište.
Tek to biće znak da smo svoji.
Sa dušom na svome.
x

Takođe pogledajte ...

Bogatstvo folklora predstavljeno na Opštinskoj smotri u Plandištu

Kulturno obrazovni centar Vuk Karadžić Plandište, pod pokroviteljstvom loklane samouprave Opštine Plandište, ...