Paja Jovanović – Velikan koji je pronalazio lepotu

Ono što je sad za Srbe teniser Novak Đoković, to je nekada bio Vrščanin i slikar Pavle Paja Jovanović. Počeo je da slika u 14. godini, u tajnosti. Trošio je novac na duga, daleka i skupa putovanja, a u procenu vrednosti njegove slike „Seoba Srba pod Arsenijem Trećim Čarnojevićem” umešana je i politika.

Petar Petrović (45), kustos u Narodnom muzeju u Beogradu, pisac je knjige „Sistemski katalog dela Pavla Jovanovića“, priča o životu i radu Pavla Paje Jovanovića (1859–1957), jednog od najvećih srpskih slikara svih vremena, koji je bio izrazit predstavnik akademskog realizma.

Šta je Pavle najčešće slikao?

Njegova dela bila su zavidna i po broju i po kvalitetu. Posebno sa temama iz narodnog života i ona koja su nosila pečat istorijske tematike. Sa takvim stavom imao je snažan uticaj na ukupno likovno obrazovanje, kulturu i rodoljublje.

Uz koga je odrastao?

Rođen je u Vršcu kao prvi sin Stevana Jovanovića, fotografa, i Ernestine, rođene Deot, francuskog porekla, koja je prerano umrla. Otac se potom oženio Marijom Ponti pa je Pavle imao petoro braće i jednu sestru.

Kad je počeo da slika?

Činio je to kao vrlo mlad, u četrnaestoj godini, u tajnosti, kopirajući crkvene slike! Kad je viđen njegov talenat, dobio je prvu narudžbinu. Izradio je crtež za reljef na crkvenim zvonima koja su, potom, izrađena u Beču.

Gde se školovao?

Zahvaljujući značajnim pohvalama, dobio je mogućnost da se upiše na slikarsku akademiju u Beču. Prethodno je morao da završi gimnaziju i školu slikanja, pa je studije završio za tri godine i, potom, majstorsku klasu kod Leopolda Karla Milera!

Kad su mu stigla priznanja?

Već 1882. godine, u njegovoj 23. godini, kad je za sliku „Ranjeni Crnogorac“ dobio Carsku stipendiju. Potom su sledila i danas čuvena dela kao što su „Mačevanje“, „Guslar“, „Kićenje neveste“, „U zasedi“, „Arbanas“, „Arnaut s čibukom“, „Izdajica“… Ove slike su ga proslavile u celom svetu! U to vreme je zaključio desetogodišnji ugovor sa čuvenim galeristom Valisom za galeriju „Frenč“ u Londonu.

Kako je tada živeo?

Bolje nego ikad ranije. Nije bio škrtica, ali ni rasipnik. Kad se potpuno oslobodio finansijskih briga odlazio je na duga, daleka i skupa putovanja po severnoj Africi. Bio je u Maroku, Egiptu, pa u Grčkoj, Turskoj, Italiji, Španiji, a sa prijateljem ruskim slikarom Francom Ruboom boravio je šest meseci na Kavkazu! Potom je iz Londona došao u Minhen, pa u Pariz i zatim se vratio u Beč, u kojem je najduže živeo.

Kakav ugled je imao kod naroda…

Ogroman, kao sad Novak Đoković. Srbi su se ponosili svojim mladim umetnikom. Maltene svaka srpska kuća je imala neku njegovu oleografiju ili neku drugu reprodukciju s temom iz srpske istorije ili nešto iz narodnog života i rada.

…a kako je reagovala vlast?

Bila je zahvalna što je Pavle po svetu prenosio i slavio ne samo sebe već i istoriju i kulturu srpskog naroda. Već 1884, u 25. godini, izabran je za dopisnog člana Srpskog učenog društva, a potom je 1888. izabran za redovnog člana Srpske kraljevske akademije. Međutim, svečano proglašenje je obavljeno tek četiri godine kasnije.

Koje su Pavlove istorijske kompozicije?

To je sve ono što je slikao od 1895. godine. Tada je dobio dve značajne porudžbine: „Seoba Srba pod patrijarhom Arsenijem Trećim Čarnojevićem“ i „Vršački triptihon“. Pavle se o svemu dogovorio sa patrijarhom Georgijem Brankovićem. Koristio je sve izvore kako bi što vernije i do detalja predstavio vreme i likove. Na kraju, posle deset meseci rada, Pavle je bio zadovoljan svojim radom, ali ne i patrijarh, zbog primedbi političkog karaktera, pa slika nije izložena na Milenijumskoj izložbi u Budimpešti. Slika „Seoba Srba“ urađena je u četiri verzije.

A šta je u tom stilu još slikao?

„Bitku u Teutoburškoj šumi“ po porudžbini iz Beča, za koju je dobio nagradu bečke akademije, a kasnije i nagradu na Svetskoj izložbi u Sent Luisu. Ali i „Takovski ustanak“ po porudžbini kralja Milana Obrenovića. Ova slika se nalazi u Narodnom muzeju u Beogradu i više puta je reprodukovana, pa je u svesti naroda urezana kao autentični prikaz tog događaja.

Šta je radio na crnogorskom dvoru?

Na poziv kralja Nikole naslikao je jedan od svojih najuspelijih portreta Milice, zatim prestolonaslednika Danila i kralja Nikole. U to vreme boravio je i u Americi, gde je slikao čuveni portret Mihajla Pupina, ali nije stigao da naslika i Teslin portret. U Beču je više puta slikao cara Franju Josifa za razne ustanove austrijske monarhije.

Kojim motivima je posvetio najviše pažnje?

Ženama! Slikanje žena za Paju je uvek značilo slikanje lepote. On nikad nije želeo da ih vidi ružne i stare. Poštovao je taj stav čak i kad se radilo o ne baš lepim ženama. Mnogi su ga kritikovali zbog toga, ali on je u tom slučaju ostao veran svojoj životnoj mudrosti: „Veština je naći lepotu!“

Kad je Pavle sebi našao lepotu…

Kad je počeo Prvi svetski rat preselio se u Ženevu. Tu je, kao i uvek, živeo od slikanja portreta poznatih bogatih ljudi. I za promenu odlučio je da se oženi mladom Bečlijkom Herminom Muni Dauber. Venčali su se 27. marta 1917. u Budimpešti. Muni je bila kći nastojnika kuće u kojoj je Pavle imao atelje u Beču, a i bila je njegov dugogodišnji model. Prelepa mlada žena bila je njegovo nadahnuće i muza koju je ovekovečio na mnogobrojnim portretima. Bila mu je potpuno odana i posvećena do kraja njegovog života!

…a kad je prvi put došao u Beograd?

Bilo je to 1893. zbog dvostrukog priznanja: članstva u Srpskoj kraljevskoj akademiji i odlikovanja koje mu je dao kralj Aleksandar Obrenović. Tada je priredio i svoju prvu izložbu u Beogradu. Utiske o svom prvom susretu sa gradom za koji će ostati vezan zauvek opisao je sledećim rečima: “ Za malo dosade na granici, pregleda carine i pasoša bogato sam nagrađen kad je voz sa grmljavinom protutnjao savski most, a Beograd se pojavio u zraku jutarnjeg sunca kao zlatom obasut!“

Moguće je da će se za neka Pavlova dela tek saznati!

Pavle Jovanović je umro 30. novembra 1957. u Beču. Urna sa pepelom, kao što je želeo, preneta je u Beograd. Kustos Petar Petrović je u knjizi „Sistemski katalog dela Pavla Jovanovića“, u kojoj je obrađeno 1099 dela, pretpostavlja da postoje i dela za koja će se tek saznati. Naime, na svetskim aukcijama često se pojavi vlasnik neke slike Pavla Jovanovića koja nije upisana u katalog.